Србија у рату

Србија није била спремна за нови рат. Иза себе је имала два балканска рата. Била је исцрпљена и материјално и у људству. Још су на кућама по селима били црни барјаци за погинулима из претходних ратова а почео је нов рат.

Пошто је Србији рат наметнут, она је морала да га прихвати. Мобилизација је извршена од 31.јула до 10.августа 1914.године. Српска војска је имало око 400 000 војника распоређених у три армије.

Војска

Начелник штаба врховне команде био је војвода Радомир Путник. На челу прве армије био је генерал Петар Бојовић а она је била на простору Старо Село-Смедеревска Паланка-Топола-Рача. Другом армијом је командовао генерал Степа Степановић и она је запосела линију Аранђеловац-Даросава-Лазаревац. На челу треће армије био је Павле Јуришић-Штурм а она је била на локацији Обреновац-Шабац-Лозница-Љубовија. Постојале су још и Ужичка војска на челу са генералом Милошем Божановићем која је била на простору Бајина Башта-Рогатица-Прибој, као и трупе одбране Београда.Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић.

 

ДОБРОВОЉЦИ  У  СРПСКОЈ  ВОЈСЦИ

 Осим ових војних јединица на почетку рата Врховна команда је наредила формирање Добровољачких одреда. Тако су већ 4.августа 1914.године формирана четири добровољачка одреда: Златиборски у Ужицу под командом мајора Косте Тодоровића, Руднички у Београду под командом мајора Војислава Танкосића, Јадарски у Јадру под командом мајора Војина Поповића-Војвода Вук, и Горњачки у Свилајнцу под командом коњичког капетана Велимира Вемића, Добровољачки одреди су требали да делују као претходница српске војске у борбама, да нападају бочне непријатељске формације и позадину ,стварају забуну у њиховим редовима.

Горњачки добровољачки одред је основан у Свилајнцу 4.августа 1914. године  на подручју Китина ћуприја, среска болница, на десној обали Ресаве. Капетан Вемић је држао говор том приликом.Одред је имао  око 500 бораца распоређених у три чете под командом капетана Душана Николајевића, капетана Васе Ранковића и поручника Миливоја Динића.

Горњачки добровољачки одред  је упућен на исток ка Бугарској  у случају њеног уласка у рат и био је стациониран у манастиру Горњаку. У време Церске битке одред је прикључен ужичкој војсци и борио се на Церу. Током Дринске битке одред се борио на Романији где је Вемић рањен па је за команданта постављен поручник Миливоје Динић.

После Дринске битке три одреда су расформирана и припојена Јадарском добровољачком одреду. Јануара 1915.године основан је Добровољачки батаљон на челу са Војводом Вуком који се повлачио у Грчку,опорављао и у бици на Кајмакчалану на Грунишком вису 29.новембра1916.године је погинуо. После тога је од 4000 војника остало око 450 који су укључени у два регуларна пешадијска пука. 

Војвода Вук

Војвода Вук

 

ЦЕРСКА  БИТКА

 

После објаве рата Србији очекивао се напад Аустроугара. Граница између Србије и Аустроугарске била је на Сави и Дунаву одакле је Врховна команда српске војске очекивала главни удар и сходно томе распоредила своје армије. У српској војсци било је и другачијих ставова и мишљења да ће аустроугари напасти са запада преко Дрине из Босне.

Аустроугарска балканска армија под командом генерала Оскара Поћорека напала је Србију са запада, преко Дрине. Тамо је борбу могла да прихвати трећа армија и ужичка војска,па је морало да дође до промене положаја друге армије и чувеног марша од Аранђеловца до Шапца и Цера (Марш на Дрину). Одлучујући сукоб десио се на планини Церу у реону села Текериша од 16. до 24.августа 1914.године. Аустроугарска војска је била бројнија у односу на српску војску. Битка је почела изненада када су делови српске Комбиноване дивизије првог  позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Цера .Српска војска је победила на Церу а за то велике заслуге припадају генералу Степи Степановићу који је после ове битке добио чин војводе.

У току десетодневне церске битке српски губици су износили 3 000 мртвих и 15 000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8 000 мртвих војника, 30 000 рањених и 4 500 заробљених.

Победа на Церу је била прва велика победа српске војске над аустроугарском.

Степа Степановић

Степа Степановић

 

ДРИНСКА  БИТКА

 

После победе на Церу ,српска војска је наставила даље борбе. Чланице Антанте, на првом месту Русија, захтевале су да српска војска настави акције против аустроугарске војске  да би везала те јединице за балканско ратиште,пошто су аустроугари планирали да пребаце део својих јединица на источни фронт. Тако је отпочела такозвана Дринска битка.

Део прве српске армије прешао је Саву и ушао у Срем према Купинову.Део друге армије је бранио пределе око доњег тока Дрине. Део треће армије је био око  средњег тока Дрине,а ужичка војска је преко Вишеграда наступала у Босну.

После почетног успеха српске војске,дошло је до прегруписавања аустроугарске армије, а Поћорек је добио и појачање из унутрашњости монархије, па је српска војска морала да се повуче на територију Србије. Ту је око 20.септембра1914.године дошло до битке на Гучеву и Мачковом камену која је прерасла у позиционо ратовање на дугом фронту Шабац – Митровица – Лешница – Лозница – Крупањ – Љубовија – Бајина Башта – Вишеград.

За време борбе, код српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми, јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, која се очекивала сваког дана, да преко Солуна стигне из Француске, није пристизала.

Дринска битка се завршила наредбом српске врховне команде да се армије повуку ка Ваљеву,јер је пораз српске војске био неминован. То је био и увод у предстојећу колубарску битку. Дринска битка је трајала од 8. септембра до 26.октобра 1914.године.

mackov kamen

Спомен костурница на Мачковим камену

 

КОЛУБАРСКА  БИТКА

 

После пораза у Дринској бици, српска војска се сконцентрисала на падинама Сувобора,у долини Колубаре код Љига и Ваљева где ће доћи до нове велике битке између Прве српске армије коју од 14.новембра предводи генерал Живојин Мишић, пошто је Петар Бојовић рањен.

Офанзивом аустроугарске балканске армије на челу са Оскаром Поћореком 16. новембра отпочела је Колубарска битка.

Колубарска битка је трајала од 16.новембра до 15.децембра 1914.године. Има две фазе. Прва до краја новембра када се српска војска повлачила око Сувобора и Колубаре а непријатељ је заузео Београд, Обреновац. Друга фаза је од 3.децембра када је српска војска прешла у контраофанзиву  после тродневног предаха и прегруписавања снага ,што је наредио Живојин Мишић. То је изненадило аустроугаре који су тада организовали параду у Београду и славили победу. Српска војска је 15.децембра ушла у Београд што је био крај битке.

Тактика коју је поставио Мишић ушла је у војне уџбенике а он је после битке добио чин војводе.

Колубарску битку је пратио проблем са топовским гранатама које су стигле из француске,за француске топове али већег калибра.Тако да су радници крагујевачке тополивнице преправили гранате а српска железница их превезла на фронт.

Такође, док је трајало прегруписавање српске војске током 2. децембра окончана је попуна  војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, такозваних 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе.

Губици српске војске у Колубарској бици били су 22 000 погинулих,    91 000 рањених, док је код аустроугара било 28 000 погинулих и 119 000 рањених.

У току Церске и Колубарске битке, Аусто-Угарска је  вршила  бројна злодела над српским становништвом.

Живојин Мишић

Живојин Мишић

НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА

 

После  успеха на почетку рата, српска влада је објавила свој ратни циљ. Тај документ је познат као Нишка декларација а усвојила га је народна скупштина 7.децембра 1914. године у Нишу који је тада био ратна престоница Србије. У декларацији се између осталог каже да је ратни циљ Србије “ослобођење и уједињење све наше неслободне браће(Срби,Хрвати,Словенци)”.

На доношење ове декларације утицали су бројна међународна дешавања (преговори Антанте и Италије,припрема Бугарске да уђе у рат…). Ове ратне циљеве Србије чланице Антане нису одмах прихватиле( тек почетком 1918.)

Зграда начелства у Нишу

Зграда начелства у Нишу

 

СРБИЈА  У  РАТУ 1915.године

 

Победе српске војске 1914.године биле су веома значајне. Међутим, било је јасно да то неће бити крај борби. Почетком 1915.године априла , после Лондонског уговора Италија улази у рат на страни Антанте. Бугари су све договорили да уђу у рат на страни Централних сила кад зато буде прилика. Све је то утицало на даљи ток рата у Србији.

После пораза на Колубари Оскар Пођорек је смењен и пензионисан, а на његово место ,за команданта Аустроугарске балканске армије долази немачки фелдмаршал Август фон Макензен и та армија бива попуњена и немачким војницима.

Напад аутроугарске балканске и немачке 11.армије почео је 6.октобра 1915.године.  Око 500 000 војника напало је Србију. Српска војска није могла да прихвати борбу јер је непријатељ био надмоћнији и у људству и у опреми. Да не би пали у ропство и капитулирали ,Српска врховна команда и влада доносе одлуку да се долином Мораве  и Вардара повуку ка Грчкој и тамо сачекају помоћ Антанте ( већ је био отворен солунски фронт после неуспеле Дарданелске операције септембар 1915-јануар 1916. године) .

Тај план није могао да се спроведе јер је 15.октобра без објаве рата бугарска војска ушла на територију Србије и тако ступила у рат на страни Централних сила.

povlacenje

Српска влада доноси одлуку да се повлачење настави и то тежим путем преко Косова,Метохије,Црне Горе, северне Албаније. Тако је отпочела такозвана  Албанска голгота.

 

 

 

АЛБАНСКА  ГОЛГОТА

 

Тројна офанзива (Аустроугарска, Немачка,Бугарска) на Србију је била успешна.   Крајем новембра почело је повлачењесрпске војске, владе, посланика,дела цивила из Србије. Један део је ишао преко Косова, Метохије и северне Албаније. Велики број људи је страдао од глади,хладноће али и напада албанских комита који нису признавали Есад пашу Топтанија ,премијера Албаније, са којим је српска влада имала споразум о повлачењу. Крајем децембра 1915.године колона која се повлачила стигла је до Скадра, Драча и Валоне. У њој је било током повлачења око 54 000 људи. Они који су преживели постали су носиоци посебног одликовања Албанска споменица.

Албанска споменица

Албанска споменица

 

МОЈКОВАЧКА БИТКА

 

Други део српске војске и цивила повлачио се преко северне Црне Горе. У њој је било око 90 000 људи. Аустроугари и Немци су покушали да онемогуће повлачење тим правцем и кренули су у сусрет српској војсци. Српска војска је добила помоћ од војске из Црне Горе што је довело до битке код Мојковца.  Црногорску  војску је предводио сердар Јанко Вукотић и она је почетком јануара 1916.године поразила непријатељску војску и тиме заштитила отступницу српској војсци која се повлачила ка Скадру. И поред ове победе,због разилажења у ставовима црногорског краља Николе и војске, непријатељ је окупирао Црну Гору до краја јануара 1916.године.

Битка код Мојковца

Битка код Мојковца

 

ОПОРАВАК  СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Долазак на јадранску обалу у Албанији није означио крај мукама српске војске. Због противљења Италије изостали су бродови за превоз српске војске у Грчку. Тек после условљавања руског цара да ће Русија изаћи из рата уколико се не помогне српској војсци почела је евакуација  из Валоне.

Српска војска је пребачена на грчка острва Крф и Видо (135 000 људи) и у Туниску луку Бизерту (10 000 људи). Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72 000 људи. Опоравак војске ишао је споро. Дошло је до епидемије тифуса од чега је страдао велики број људи. Како више није било места за сахрањивање на острву, због каменитог терена, њихова тела су бацана у море .Тако је око 5 400 људи сахрањено у такозваној „плавој гробници“.

Плава гробница

Плава гробница

 

КАЈМАКЧАЛАН

Опорављена српска војска је на Крфу добила нове униформе,ново оружје и пребачена је на Солунски фронт  у јесен 1916.године. Ту је већ  од 12. до 30.септембра дошло до битке на Кајмакчалану између српске и бугарске војске. Српска војска је победила и зауставила тиме офанзиву Бугара.У овом сукобу страдао је велики број српских добровољаца заједно са војводом Вуком. После тога фронт се стабилизовао на линији Солун – Битољ. Нови жестоки окршаји на солунском фронту настављени су 1918.године.

Спомен костурница на Кајмакчалану

Спомен костурница на Кајмакчалану

 

 

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК  (ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ)

 

После  повлачења српске војске 1915.године  непријатељ је окупирао Србију. Почетком новембра1915.године Аустроугарска и Бугарска поделиле су територију Србије. Граница између окупационих зона ишла је долином Велике Мораве. Територије западно од  Мораве припале су Аустроугарској окупационој зони. Области источно од Мораве биле су у бугарској окупационој зони.

За време окупације, док је српска војска била на опоравку, ван домовине, али и у току Церске и Колубарске битке, Аусто-Угарска и Бугарска вршиле су бројна злодела над српским страновништвом. Убиства цивила, стараца, жена и деце, пљачка, терор, поништавање и одстранивање симбола српске националне свести били су свакодневна појава у време окупације о чему сведочи и амерички новинар Џон Рид у својим извештајима.

Положај цивила био је нарочито тежак у бугарској окупационој зони. Почетком 1917.године  Бугари су увели мобилизацију српских мушкараца за њихову војску. То је био непосредни повод за почетак Топличког устанка. Устанак је припреман и раније. План је био да се војно способно становништво које се није повукло из земље укључи у војне акције против Бугара. Њих су требали да предводе и организују искусни војници и комите из ранијих ратова.Предвиђено је да устанак буде у координацији са војним дејствима на солунском фронту и да се тако непријатељу зада пораз.

okupacija

 

Топлички устанак је трајао од 21.фебруара до 25.марта 1917. године. Предводили су га Коста Војиновић и Коста Миловановић Пећанац. Избио је у долини реке Толице (Прокупље). После почетног успеха устаника,бугарска војска је добила војну помоћ од Аустроугара и угушила устанак. Осим тога, разлог неуспеха устанка је што је био преурањен а није  у том тренутку дошли до пробоја солунског фронта. Иако није успео Топлички устанак је веома значајан и  био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата.

 

 

ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА

 Солунски фронт је формиран после неуспеле Дарданелске операције крајем 1915.и почетком 1916.године. Простирао се  од албанске обале до реке Струме. Ту су се налазиле британске, француске, грчке а од јесени 1916.године и српске трупе. После борби на Кајмакчалану  фронт се стабилизовао и до друге половине 1918. године није било већих борби.

Почектком 1918.године  Антанта је одлучила да крајем августа и почетком септембра крене у офанзиву на свим фронтовима (западни и солунски –источни не постоји после изласка Русије из рата). Командант Антанте на солунском фронту био је генерал Франш д~Епере, а његов заменик регент Александар Карађорђевић.

После артиљеријске припреме која је трајала дан и ноћ, 15.септембра отпочео је пробој Солунског фронта. Током пробоја предњачила је српска војска. Српски војници су се сада, после три године изгнанства, нашли у својој држави. Желели су да ослободе све крајеве. Има сведочанстава да је српска пешадија силовито напредовала да их чак ни француска коњица није могла пратити.

До 1.новембра 1918.године,када су српске јединице ушле у Београд, територија Србије била је ослобођена. Тиме је завршен Први светски рат у Србији.

Пробој солунског фронта је довео до капитулације Бугарске 29.септембра, Турске 30.октобра , Аустроугрске 3.новембра и Немачке 11.новембра 1918.године , што је био и крај светског рата.

Победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила.Током рата изгубила је, процењује се, између       1 100 000 и 1 300 000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919.године, изгубила 1 247 435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала почетком 1914. године.

nadiranje